Press Centar

Nije opšta sramota ono što je gradonačelnik sa saradnicima uradio pre tačno godinu dana. To je njihova lična sramota. Sramota je što su se Subotičani pred nasiljem nad sugrađaninom povukli u svoje ljušture, prestajući da budu građani.

Oslobođeni duh Duleta Pacova ima smisla samo kada ga maestralno, pritom kritički, tumači Srđan Todorović u seriji “Vratiće se rode”. Nikako drugačije!

U čitavoj priči su, ipak, najgori oni koji vlastiti kukavičluk potiskuju ubeđujući sebe i okolinu kako sigurno, eto, mora da postoji neki skriveni, do duše potpuno nedokučivi, razlog koji objašnjava počinjeno nasilje i čak abolira vinovnike.

Svako ko je čitao Solženjicina i druge ruske disidente politički provučene kroz pakao gulaga odlično zna o čemu govorim. Unutrašnji strah i nespremnost da se čovek suoči sa stvarnošću u ovakvim situacijama se pretvara u atak na žrtvu i neku vrstu štokholmskog sindroma.

Da bi duh Duleta Pacova poslali natrag u lampu ili na neko drugo hermetički odgovarajuće mesto, Subotičani prvo moraju hrabro da odluče žele li da žive u gradu ili stranačko-koalicionoj latifundiji stabilokratskog tipa.

Druga opcija podrazumeva ono što imamo danas, a što je na skali istorijskog razvoja gore od položaja robova u klasičnoj starorimskoj latifundiji: sendvičarenje, stranačko zapošljavanje za sitne pare, nestručnost, skoro potpuna kontrola atrofiranih medija, pad opšteg kulturnog nivoa, glorifikacija svakog obavljenog tekućeg javnog posla u smislu ličnog poduhvata funkcionera, nesposobnost, povrat dela zarada strankama i još dosta toga!

Da bi živeli životima dostojnih građana, Subotičani moraju da redefinišu svoje zajedničke simbole i odrede najšire zajedničke imenitelje koji ih čine zajednicom.

Jedan od naših najsnažnijih simbola je tramvaj. Taj simbol je već četiri decenije zatočen u najdekadentnijem delu naše gradske kolektivne svesti. Iz tog budžaka dopiru samo obeshrabrujuće poruke jedne opšte osujećenosti i nemogućnosti da se živi sa bilo kakvom perspektivom.

Ukratko, subotička dekadencija nam poručuje da je sve što vredi napravljeno, iživljeno i odavno izgubljeno u prošlosti. Upravo, da se u gradu više nikada neće “lepo” živeti.

Da bismo bili uspravni građani, tramvaj kao lajtmotiv moramo da izmestimo iz sfere dekadencije na horizont budućnosti. Tramvaj je u simboličkom smislu roda koju treba da čekamo i kojoj treba da stremimo!

Tek otvaranjem horizonta naše, subotičke, građanske svesti možemo početi da razmišljamo o privredi na stvarnim osnovama, kulturi, stvarnom turizmu, obrazovanju, uređenju grada, krezubim fasadama...

O gradskoj budućnosti i našoj deci u njoj.

Sve to ne može da bude ostvareno dok mirno, kao da nas se ništa ne tiče, prolazimo pored zarđalih tramvajskih vagona  kod kapele Svetog Roka koji bi trebalo da budu neka vrsta spomenika, a nisu ništa. Dok mirno gledamo kako nam propada centar na koji smo toliko (bili) ponosni.  Dok verujemo da za nasilje može da bude povoda i opravdanja. Dok prolazimo pored fabričkih grobalja i prigrabljenih poslovnih prostora u gradu. Dok verujemo da će nam blagostanje, dakako jednog nedostižnog dana, doneti nomadski pogoni multinacionalnih kompanija u večnoj potrazi za ispašom basnoslovnih državnih (naših!) subvencija i jeftine manuelne radne snage.

Znam ljude koji su ušli u šestu deceniju života, dakle prevršili su pedesetu, a još čekaju da uđemo u Evropsku uniju da bi počeli da “žive”.

Znam još uvek mladu ženu iz Subotice koja je završila LSE, tamo doktorirala i otišla da predaje na uglednom američkom univerzitetu jer je ovde nailazila samo na opstrukcije, nipodaštavanja i provokacije nedoraslih postranačenih “kolega”.

Šta, ne znate šta je LSE? Šteta, ali u slučaju naše sugrtađanke to više nije ni važno!

Hoću da kažem da stvari, naprosto, ne treba da idu tako. Život ne treba da se utroši u latifundiji. Ni u starorimskoj, ni u stabilokratskoj. Imenica rob u istorijskom kontekstu nema konačno određenje, već se njena značenjska supstanca u širem smislu uvek vezuje za datu epohu.

Dan kada je građanin Vladimir Polovina, mladi predavač na beogradskom univerzitetu, licem nasrnuo na šake jednog kerberskog sveta istovremeno je dan kada je svako od nas shvatio da će, pre ili kasnije, proći slično, ne nužno u jednoj zasedi paramafijaškog tipa, već kroz mnogobrojne druge manifestacije nasilja i primitivizma na ovom svetu. Toga dana su ljudi od digniteta, koji žive od svog rada, a ne strančarske politike, počeli međusobno svećom da se traže po subotičkoj mrklini. Tako je nastao sajt Slobodna Subotica i organizacija Slobodan grad.

Kling, klang, cin-cin-cin! Sredina, molim malo napred!